Kad brat pravi žurku

Kad moj brat napravi žurku to onda bude ovako:

Kuma (moja kuma) #katarinacurafina okiti dvorište lampionima, šarenim trakama i svećama, kao u bajci, pa još donese par kila mariniranih rebaraca za roštilj i recept za boršč čorbu (pravili sutradan, za oporavak). Moja plus jedna #draganacvetkovic donese gajbu piva (poklon drugara iz Carlsberga). Ja donesem džakče kukuruza i pravi, pravcati aparat za kokice (od drugara iz Loodo kokica). Moj muž donese i instalira projektor i platno za projekcije. Namestimo prostirke, ćebiće i jastuke, sačekamo da padne mrak i gledamo filmove celu noć.
A on, moj mlađi brat, dođe, dovede termite koji sve pojedu i popiju.

Naravno, nije baš tako bilo, ali morala sam malo da preteram, ipak sam ja starija sestra.

P.S. Ovo nije plaćena reklama!

MMNK iliti Moja Mama Najgore Kuva

***

Ja: Ej mama, od koliko jaja da napravim fil za oblande?
Mama: Od šest. Od šest. Od šest.*
Ja: Dobro. Ali za cele oblande...da li si sigurna?
Mama: Da, da...od pola napraviš žuti fil, a u drugu polovinu dodaš čokoladu i napraviš tamni fil.

Fil od šest, šest, šest jaja nije dovoljan za cele oblande i ja kao vrsna kuvarica koja je pravila oblande već više desetina puta bi trebalo da to znam. Ali, ja sam majčina ćerka.

* Ponavljanje reči/rečenica dva, tri puta nije slučajnost.

***

Ja: E mama, kako si?
Mama: Gde si ti? Zašto me ne zoveš?
Ja: Da li ti je trebalo nešto? Šta se desilo?
Mama: Zašto me ne zoveš?
Ja: Pa evo pričamo. Šta je bilo?
Mama: Što mi se ne javiš?
Ja: Mogla si da me pozoveš ako ti nešto treba.
Mama: Neću da te zovem, možda si u gužvi. Jao, zvoni mi drugi telefon, ajde ćao!

Ponekad (ali zaista retko) se desi da je ne pozovem 2-3 dana.

***

Ja: Mama, šta radiš?

Mama: Čistila sam prašinu u gornjem stanu ceo dan, spremam i raspremam. Donji stan nisam ni otvorila.

Ja: Jel bilo jako prljavo? Jel bilo nekih životinjica, hihihihi?

Mama: Evo ceo dan raspremam gornji stan, u donji stan nisam ni sišla.

Ja: Pa u donji stan ne moraš, dolazimo samo nas dvoje, ima mesta gore.

Mama: Ko zna šta je u donjem stanu, nisam ga ni otvorila. 

Ja: Samo polako, pravi pauze. Nemoj da žuriš. Jel žuriš negde?

Mama: Jao što sam se umorila.

Krajem aprila, mama ode u vikendicu (ima gornji i donji sprat/stan), koja se tokom zime ne koristi, i ostane celo leto, do kraja oktobra, ako je toplo.

***

Ja: Kako si putovala? Da li je sve tu ok?
Mama: Nešto sam zaboravila da ponesem iz Beograda. Saksija sa papričicama, ostala je na stolu.
Ja: Pokušaću da odem sutra, pa da je donesemo za vikend.
Mama: Ostala je saksija na stolu u kuhinji.
Ja: Dobro, doneću je.
Mama: Donesite je sada za vikend. Mora i trava da se šiša.

Ovim tekstovima izazivam gnev bogova a i moje majke koja je sa svojih 75 godina napredni korisnik interneta a od skoro i fejsbuka, ali se nadam da će humor pobediti :-)
Mama, volim te!

... a ti imaš klempave uši...

Beše danas lep dan za šetnju. Ada prazna, nigde nikoga, nas dve korak po korak čavrljamo i hodamo.
Rešile mi da se dovedemo u red. Ne do mora, ne do rodjendana...nego do kraja.
Imala sam više razloga da promenim navike. Jedan je i onaj da mi se koče ruke. Da sam sebi teška i slabo pokretna. Da me jako bole krsta. Da mi otiču noge. Da sam polomila wc šolju, dok sam bila u položaju za defekaciju (morala sam, jako mi se dopao izraz jos od Seranovih ) samo sam ostala bez podrške, za ono mesto gde ledja gube časno ime.  Prepala sam se. Ne zbog šolje, već---da li meni to neko salje neprijatne signale... ne da biva!
Počele smo pre nekoliko dana, idemo dok možemo, polako, svaki put osvajamo koji metar više....samo lagano.
Danas mi je bilo vrlo lako i tako sam bila poletna i srećna...tako sam stekla samopouzdanje da će
moj plan uspeti, jer nisam, kao uvek do sada našla sto razloga da ne odem na vežbe....naprotiv, jedva sam čekala.
Kako večeras imamo goste, posle šetnje sam svratila u ''Zlatiborac" da kupim neke seckane svinjarije
i sireve i tek da zamezimo malo....ali kako to biva, trebalo mi je svega i svačega...pa je moja kupovina malo i potrajala. Izrevoltirana mojim "Molim vas i pola kile sitnog sira za pitu" gospodja iza mene, ako uopšte ima smisla da je zovem tako, je rekla "Gospodja bi mogla pod hitno na dijetu, i to ozbiljnu" Nisam verovala šta čujem. Čujem samo mog sina, koji kaže, pa nije to sve za nju.... i njega je ovaj bezobrazluk zatekao.... i kako ona ponavlja još jednom i JOŠ JEDNOM kako bih trebala na dijetu! Pogledah je, jedna mala zgurena žena, kojoj takodje dijeta ne bi naškodila, daje lekcije!
I to nepoznatoj osobi u prodavnici. Kada me je prodavačica pitala, zgranuta ponašanjem gore pomenute, da li želim još nešto, rekoh ne znam smem li... ipak je ovde nutricionistička policija....
dok sam čekala u redu da platim, gospoDza je doživela maltretman od ostalih u redu iza nje, jer se uguravala preko reda....a mene su svi gledali, kao da kažu, sad ćemo te osvetiti..... Nastavih dalje, do pekare, gde me dočekaše moje pekarke, koje me, sa osmehom na licu, dočekaše "Komšinice kako blistate danas!" Sve je iz ugla posmatrača neko reče.....jedva čekam našu sledeću šetnju i čaj u Smokvici!