Ja volim operu i tačka!

Mojih top 5 operskih arija:

1. The Flower Duet (Lakmé) - Delibes
2. Queen of night (The Magic flute) - Mozart
3. O Mio Babbino Caro (Gianni Schicchi) - Puccini
4. Barcarolle (The Tales of Hoffmann) - Offenbach   
5. Che gelida manina (La Boheme) - Puccini

Van konkurencije: Diva Plavalaguna (The Fifth Element)

Arija se zove Il Dolce Suone i peva je albanska operska pevačica Inva Mula Tchako. Jedini deo gde je editovan glas je pred kraj (ljudski glas ne može tako brzo da menja frekfenciju).

Mala crna haljinica, mala crna bluzica

Moja kuma je završila srednju skolu u Americi. Za maturu je sebi kupila fantastičnu crnu haljinu
u španskom stilu. Saten i čipka. Lud kroj. Te NG sam je obukla. Znate kako mi je stajala...pa sve kokoške su pocrkale od muke, em zbog frajera sa kojim sam došla, em zbog stajlinga...
BAš tih dana se u novo otvorenom tržnom centu u Sremskoj, pojavila radnjica koja je prodavala
šnale i klipse za cipele, ručno radjene od svile. Bile su skupe kao kavijar. ALi....znate ono.... da stane srce.
Dakle, ta crna, zanosna haljina,  crne plišane cipele na štiklu, sa crvenim svilenim ružama... moja kosa sa tim istim svilenim kao krv crvenim ružama.... i ON su savršeno veče učinili .... nezaboravnim.
Da. Skroz nezaboravnim. Ušla sam u taksi, zakoračila kao kauboj i pocepala haljinu. Malko. Malkice. Nepopravljivo.

Tada sam se zaklela da NIKAD više ništa u životu neću da pozajmim od nekoga.
Spremasmo se za naš u put u Pariz, i uz kombinaciju koju sam odabrala baš bi mi legla neka drugačija bluza od onih iz ormana....spakovala mi je tri razne, svako lepša od druge, ali ja sam se, naravno zalepila i zaljubila u najtananinu crnu končanu bluzu, koja se presijava, šapuće Prevera
i miriše na najlepši ekler na svetu.
Kako mi stoji! Kako je dobra! Kako ja izgledam dobro kad je nosim! Savršena mala crna bluzica!
Ali jebeno tanana i možeš da je usereš, samo gledajući u nju!
Normiš... zakačila sam je na lanac od kaputa.. moj novi kaput ima jebeni lanac za kačenje.
Nisam je pocepala... ajd kad dodjem kući, srediću to.
Oprala, osušila... stavila na gomilu za peglanje... u sred noći ustanem da popijem vode, sapletem se o gomilu veša i mačke koje se baškare u vešu. I to BAŠ na maloj crnoj bluzici. OK, ništa strašno, srediću ja to, al sutra.
Sredila sam je, oprala opet osušila ispeglala....a onda sam imala goste koji su svi pušili. Kao u kafani smo sedeli u dimu i igrali karte. Uh.. dokle bre da je perem...
Usput sam rešila da je ne popravljam ja, jer sam uboga u ručne radove, po sistemu, narani prasići, ne diraj dugmići....
Možda sam naučila lekciju. Nema potrebe da tražiš od drugih ono što nemaš. Kupi ili se zadovolji onim što imaš.
Nadam se da će mi oprostiti i bluzica i vlasnica na nesmotrenosti.
Mada iskreno razmišljam da je iseckam na komade i da kažem da mi je u gajbu upala Godzila i otimala se samnom o malu crnu bluzicu.

tekst: S.

Moja svekrva je kučka

Nemamo vode već pet dana. Procurela je voda negde u kući, domaćinima je več to bila dovoljna muka i napast, a matori je zatvorio i glavni ventil, pa svima ukinuo vodu. Usput je taj ventil prolupao,
pa je počeo da curka, a onda je matori odlučio da zavrne vodu do daljnjeg. Vodovod pita odakle vam ideja da zavrćete ventil...pa curi... pa šta ako curi... i tako od petka. Zvali smo koga nismo. Kaže, doći će sutra. Ovo je šesto sutra. Sinoć je Najdraži, drznuvši se, pustio vodu...onda je došao njegov brat i pustio vodu...neko je u medjuvremenu od pet minuta već stigao da zavrne ventil. L U D N I C A.

I , sad sve ovo možda i ne bi bilo tako strašno... ma kako ne bi... da ja nisam bila odsutna od utorka,
da me nije sačekala gomila veša... a posebno, što su divni sunčani dani, da sve to prosušim za čas...
a ja... ja nemam vode. Usput telefon ne prestaje da mi zvoni, da l| sam zvala i hoće li se njima neko javiti. Hoće. Samo im je to na pameti. Na centrali od nas ne mogu da žive, kad kažem za koju adresu zovem, operaterka se odmah naroguši....zamišljam je samo kako je milionsedam puta proćaskala sa onom čije se ime ne sme pominjati. Proćaskala ahhhahahahaa.
Inače, Sarmu nisu pojeli. Kuvala sam je i zamrzla, da imaju jedan ručak. Grašak sam bacila. Meso su
pojeli... mada nisam sigurna, možda su nahranili repate rodjake. Ali, vidim McDonalds je radio za našu kuću ovih dana. OK. Gladni nisu bili. Perem već četvrtu mašinu od sinoć. od kad je moj divni, voljeni dever pustio vodu. Kako neke ljude naprasno počneš da obožavaš, kako čoveku malo treba.
Sunce sija i pegla je spremna. Danas će da jedu onu sarmu. il da ih počastim musakom?

odo ja... a vi kako ste mi danas cvetići moji

tekst: S.

OOTD - Dress Edit

Volim da nosim haljine! Ovo je moj izbor dnevnih SHIFT haljina.

Napomena: ovo nisu slike "pre i posle" :-)

Haljina br.1: Desigual
Haljina br.2: C&A
Haljina br.3: ILE

No, No u Parizu

Naišla sam na tekst i baš je prikladan za naš predstojeći put u Pariz:

1. Ne treba kupovati na Šanzelizeu (Champs-Elysées) ni garderobu ni hranu. Umesto toga, treba da idemo u Rue des Francs-Bourgeois i Rue du Faubourg St. Honoré gde ćemo naći mnogo zanimljivije francuske dizajnere.
2. Ne treba jesti u restoranima sa Mišelin zvezdicama (500 €), nego treba da pronađemo lokalne druželjubive bistroe (50 €) i rezervišemo unapred.
3. Ne treba da provedemo ceo dan u Luvru i Orseju jer ima puno malih i veoma zanimljivih muzeja i galerija gde je mnogo manja gužva.
4. Iako smo turisti, treba da izgledamo šik, jedostavno i elegantno sa najboljim cipelama iz ormana.
5. Nećemo se voziti kroz grad taksijem, nego ćemo da hodamo i koristimo metro. 
6. Nema boemske atmosfere na levoj obali. "Bobo" je sada na St. Martin kanalu.
7. Ne gubimo vreme na Ajfelovom tornju. Bolje da ručamo/večeramo u restoranu sa pogledom. 
8. Umesto jeftinog hotela, unajmite luksuzni apartman (ovo smo već uradile).
9. Nećemo da se prejedamo kroasanima, već ćemo da mljackamo makarons.
10. Nećemo biti namrgođene (naravno!!!) nego ćemo da se prilagodimo navikama žitelja. Za početak je dovoljno "Bonjour, Monsieur" uz osmeh.

Inspiracija i izvor: http://www.cntraveler.com/galleries/2014-10-15/10-things-not-to-do-in-paris/

OOTD - Colour Block Dress

Colour Block Dress - jednostavna haljina od tanke viskoze u 2 boje. Nosim je često, zimi sa džemperom i čizmama, a leti sa baletankama, sa ili bez kaiša.

Haljina: DDG
 

7 načina za borbu protiv debelomrzaca

Da li ste ikad pomislili da Plus Size moda može da bude korišćena kao oružje za borbu protiv debelomrzaca (u originalu Fat Shamers)? Hajde da pokušamo da se oslobodimo kulture dijeta i generalnizovanih, medijima nametnutih normi u vezi vašeg tela.

1. OBUCITE SE ZA SEBE, A NE ZA OBLIK TELA
Iskoristite Plus Size modu i drsko ignorišite pravila i obucite se po svojoj želji. Ogradite se od prodajnih predloga i modnih magazina i razmislite o bojama, stilovima, tkaninama i izgledu koji vam se dopada. Sledeći korak je da to ubacite u svoju garderobu.

2. NAMERNO POKAŽITE SVOJU KOŽU
Stalno nam direktno i indirektno govore da treba da se stidimo svoje debljine i da treba da je sakrijemo od pogleda. E pa i to se može promeniti! Obucite kratku suknju, pokažite dekolte i uradite to bez izvinjenja.

3. IZABERITE STIL KOJI NIJE PRIKLADAN
Izbacite ideju o oblačenju koje priliči vašem obliku telu, jer je istina da ćete izgledati dobro u bilo čemu.

4. NOSITE #BODYPOSITIVE ODEĆU
Budite hrabre, javno se izrazite tako što ćete da nosite odeću koja ima #bodypositive poruku. Majica sa printom POBUNA PROTIV DIJETE će biti odličan početak.

5. OBJAVITE SVOJE SLIKE
Pokažite se! Vi ste Plus Size žena koja voli svoje telo i dobro se oblači! Ako volite sebe otvoreno i javno u kulturi koja vam govori da treba da mrzite zato što ste debeli je neverovatno hrabro i validna je forma pozitivnog aktivizma.

6. PREKRŠITE PRAVILA BEZ STIDA
Kažu da ne treba da nosite šorc, kratku suknju, horizontalne štrafte... Odličan način da iskoristite vaš modni stil kao oružje protiv Fat Shamers-a je da prekršite sva pravila u vašem svakodnevnom životu. Pokažite srednji prst svim fobičarima!

7. BUDITE PONOSNE NA SVOJ STIL
Umesto da nosite veliku odeću koja vas pokriva i sakriva, izdvojite se od većine vašom divnom individualnošću. Pokušajte da "štrčite" i pokažite da ste debele, da to znate i da ste ponosne na sebe. Kroz modu proslavite svoj jednistveni osećaj za stil i vlasništvo nad svojim telom.

* Fat Shamers - nemoguće prevesti kao jednu reč/pojam na srpski jezik a da ima takav sveobuhvatno značenje kao na engleskom. Malo smo o tome pričali na Facebook-u, pogledajte komentare ovde: https://www.facebook.com/search/str/kako%20se%20prevodi...%3F/keywords_top


Inspiracija: How To Use Plus Size Fashion As A Weapon Against Fat Shamers - Erin McKelle Fischer

OOTD - Zelenjikavo, jesenje i lagano

Svilenkasta haljina sa džemperom gore i čizmama dole - moja omiljena jesenja kombinacija.

 

Boja šala promeni dojam, zar ne?

Haljina & džemper: CREAM of Scandinavia

Čizme: solunske :-)

Otkaz, otkaz, e pa šta je...

Ako je otkaz nije lav! Otkaz, otkaz, e pa šta je, ne boji se ko je zdrav!

By Gibson & Co., Cincinnati, Ohio [Public domain], via Wikimedia Commons

Kažu: “ne paniči!” Kažu: “ne radi ništa iz osvetničkih pobuda!” Kažu: “proveri svoje finansije!”

- Završi papirologiju u birou.

- Idi kod doktora za svaki slučaj, dok ti važi zdravstveno osiguranje.

- Ostani u kontaktu sa bivšim kolegama i klijentima.

E, to sve lepo kažu drugi ljudi. A kako je meni?

Kada sam saznala da sam tehnološki višak (kakav neprikladan termin), prvo sam se uspaničila. Šta ću sad, kako ću dalje? Pa sam se naljutila, čime sam ovo zaslužila? Besna, u stvari, prebesna sam otišla kod advokata da nađem način da se osvetim. Kasnije sam se smirila i shvatila da to nije OK. Da to nisam ja. Da to nije moj način.
Lagano sam otišla u šoping i kupila divne čizme, 2 bluze, džemperak i haljinu. Muž nije prozborio ni reč kada sam došla kući sa kesama. Ali smo sutradan seli da popričamo oko troškova i planova. Sreća da on radi, pa ćemo moći da živimo i od jedne plate. Prilagodićemo tj smanjićemo potrošnju a ja ću uskoro nešto smisliti.
Pričala sam sa moje tri, one su mi važna podrška. Dogovoren je sastanak u subotu. Doći će mi veliki račun za telefon ovog meseca, ali da li je to uopšte sada važno?

“Dišem.
Smišljam rešenja.
Ne dozvoljavam da me obuzmu brige.
Ne dozvoljavam da me slomi stres.
Dišem.
Sve će biti u redu.
Zato što ja ne odustajem”.*

*moj prevod: The Good Girl, Shayne McClendon

Aquaferry - Credit: Jessica Walsh

Moja prva a verovatno i poslednja

Morala sam da pustim dan, dva da prođe kako bih se sabrala i napisala nepristrasan opis moje prve trke - GRAWE Noćni Maraton u Zagrebu, ali odmah na naglasim da ja nisam trkač a još manje trkačica. A na trci sam učestvovala, medalju i majicu dobila!

Muž me je toliko nagovarao i na kraju samovoljno prijavio za četvrtinku tj 1/4 maratona tj 10.549 km, dok je on sebe i drugaricu-trkačicu prijavio za ceo maraton 42 km. Dramila sam, ljutila se, kukala, smišljala izgovore i nemoguće argumente a na kraju se spakovala i krenula.
Put je protekao bez očekivanog čekanja na granici (išli smo preko Šida, a gužva na Batrovcu je bila katastrofalna i kilometarska), preuzeli smo brojeve i otišli gde?
IKEA naravno! Ej, ceo dan bazanja i šopinga u Ikei, sa pauzama za pivo i ručak - švedske ćufte sa džemom od brusnica.

I onda pravac Bundek. Ko ne zna šta ili ko je Bundek, OK je :-) To je nešto nalik na našu Adu Ciganliju, u Zagrebu, ali minijaturizovano bar što se tiče površine vode, park lep i velik i povezan sa stazom na nasipu.
Moja trka, četvrtinka, sa najviše učesnika, je počela je u 8 pm, a moj plan je bio da hodam što brže mogu. Nisam bila ni blizu ideje o trčanju, mada znam da mogu da istrčim bar 5km. Staza od bele rizle je krenula kroz park, pa stepenicama na nasip duž Save, levom stranom obale do mosta, pa na drugu obalu u kontra pravcu do prethodnog (ili sledećeg, kako god) mosta, pa nazad u park, malo krivudavom stazom kroz park i preko mostića je cilj. Opisno je kratko, samo jedna malo duža rečenica. Meni se malkice odužilo, ali ne zbog dužine, nego zato što sam išla sasvim i skroz sama. Sama sa sobom, sama bez kučeta i mačeta, sa punim mesecom iznad i ispred. Sa slabim, doduše ravnomernim osvetljenje duž nasipa i sa teglama pored staze u kojima su gorele sveće na mestima gde nema ulične rasvete, kao neki čudne svetleće bube. Prašnjavih patika od one rizle na stazi.
Svuda duž staze bodrili su me kontrolori da nastavim, da ne odustanem (to su oni koji usmeravaju i vode računa o trkačima duž staze).
Na početku sam imala potrebu da se pravdam da ja nisam trkač-ica već hodač-ica, da neću da odustanem, da sam dobro, ali sam posle odustala i samo se smejala i išla svojim tempom.
"JA hodač!"
"JA hodačica!"
"Night Walker!"
Jedino žalim što nisam finiširala, ali iz nekog čudnog inata, nisam htela da potrčim poslednjih 100 m pred cilj, preko mostića, za slikanje, a imala sam snage. Šta je 1 sat 39 minuta 19 sekundi brzog hoda za mene? Malo sam se zajapurila, ipak sam hodala dosta brzo, prosečna brzina mi je bila 6.62 km/h, not bad?

I to je to! Moja prva trka! Pa šta!?
Ovo naravno kažem posle dva dana relaksa, fizičkog i psihičkog. Nije mi bilo lako, ali nije mi bilo ni teško. U stvari mnogo lakše nego što sam mislila. Čak sam veoma zadovoljna. Ali neću da trčim. Bar ne za sada. Možda samo za finiš i slikanje :-)

Ja sam sebi najbolja

Na jednu plus-size holivudsku glumicu dođe 50 tankih starleta. Sreća pa živim u Srbiji, daleko od Holivuda, pa sam sama sebi najbolji uzor. Pošto je situacija takva, u borbi protiv osećanja neadekvatnosti i nesigurnosti, radikalno vežbam samoljublje, samopoštovanje i samopouzdanje.

Ispod je moj spisak "vežbi" kojima popravljam svoje mentalno zdravlje i čuvam svoj #bodypositive stav:

1. Slikam se (selfie)
Najbolja forma terapije! Sama kontrolišem sliku koju projektujem, a posle uživam u pozitivnom odgovoru prijatelja i familije. Malo (ali stvarno malo) sujete nikome ne školi.

2. Sastavljam idealni Outfit
Našla sam super sajt na kojem on-line možeš da napraviš svoju idealnu kombinaciju. Doduše, ne šalju u Srbiju, ali zato imam dobru krojačicu koja može da napravim i lepše i bolje, baš za mene.

3. Priredim sebi SPA dan
Meni više prija kućna varijanta, home-made maska za lice, marokanski tretman za kosu, opuštajuća kupka za noge u plastičnom, crvenom lavoru uz neku dobru knjigu i čašu belog vina.

4. Odem kod frizera
Idem kod istog frizera već 20-ak godina, pratim ga gde god da preseli salon, i sada, recimo idem na Novi Beograd. Ima divnu ženu, dobili su još divniju devojčicu, a imaju i pinča. Nema boljeg osećaja nego kada izađem sa dobrom frizurom koju samo Jova može da napravi.

5. Odvojim se od medija
A kada kažem mediji, mislim na komp, telefon i TV. Koliko god da volim Facebook, serije na Fox-u i prenos atletike nikad se ne pokajem kada sve to ugasim i odem sa detetom i kučetom u šetnju ili sednem sa drugaricom u kafić.

6. Odem na ručak bez brojanja kalorija
Nedeljni ručak sa prijateljima u obližnjoj kafani (ali jednom u 3 meseca). Moja dijeta neće da pobegne.

7. Pošaljem razglednicu
Svi vole da dobiju poštu. Razglednice sa mora i skijanja su obavezne!

8. Pročitam neki #bodypositive tekst
Pratim nekoliko blogova i magazina, pa mi baš prija da pročitam o nekoj neobičnoj i fenomenalnoj osobi, kao na primer Julie Creffeld koja je plus-size trkačica.

Šta to beše odmor

Pre samo 7 dana sam sedela na obali, dok su mi talasi zapljuskivali noge i ono mesto gde ledja gube časno ime...Pre samo nedelju dana sam u zagrljaju Najdražeg pijuckala Aperol i gledala fantastični zalazak sunca nad Velikom plažom u Štoju kraj Ulcinja.
E...nema više.
Tri nedelje sam upijala jod i so i divnu, čini mi se nikad lepšu morsku vodu.
Odmorila i dušu i telo. Odmor od nedelju dana na Bojani je kao tri nedelje....

Tamo je sve stalo. Priroda, životinje, hrana... sve je tako istinito i pravo.
Nema tamo puno filozofije. Šta ima to uzimaš. I ne boli te glava da li Frikom Ili Nestle.
Brate, samo kornet kod Adila.
Ni o garderobi ne razmišljam. Važno je da imam kupaći i da se ne raspada. O svemu ostalom se brine isključivo raspoloženje.
Klopa.. da ne pričam o njokama i pirinču i klopi iz kazana za staf... moram da pomenem ćevape u 'Devetci' kao i sudzuk u Štoju. Jao sudzukkkk. Normalno morske djavolije kod 'Miška' i kod 'Bore i Branke', najsporijih ugostitelja. Ima sto godina da žive. Ali klopa kod njih... je za prepričavanje.
Izbugih se. Nemam pojma šta sam htela da kažem.
A, da.
Ona gomila veša za koju sam se tajno nadala da se da se samopere, nije.
Nije htela ni da se samoprostre, a kamoli da se samoispegla.
Četiri dana je drndala mašina. Pegla još nije dobila slobodno.
Onda sam skuvala punjene paprike. SVI su ih gledali kao smrdljiv sir.
Škampe bi, jel?
Tri dana sam ih mučila sa paprikama, bi i dalje, ali je Najdraži prekinuo mučenje, juče kad je pojeo poslednje dve.
Sitno brojim do škole. Jos dva spavanja.
Divan je raspust, ali nekako kad krene škola sve legne na svoje mesto.
Porodica počinje da funkioniše. Ovako, smo na parove razbrojs'... Ne zna se ko kosi, a ko vodu nosi.
I koga jače drma klimaks ili pubertet?

Idem da peglam, dok imam volje.
A vi, radujete li se školi?
Očekujem da razijemo pričicu u komentarima

Voli vas S.

Ženska slabost

Slaba sam na jednog koji je uvek izbrijane brade i stavlja dobar after-shave. Pa kad ga poljubim u obraz, ostane mi onaj gorko-sladak ukus na ustima, a lice mi ceo dan bridi i miriše na taj njegov miris. Nekako...
Slaba sam na jednog visokog, čak i krupnog, uglavnom u odelu. U mirišljavo čistoj i ispeglanoj košulji, manžetne koje diskretno vire. Sa ili bez kravate, nije važno. Pa kad mi pridrži kaput malo zadrži ruke na mojim ramenima i stegne me, snažno a nežno. Tako nekako...
Slaba sam na jednog koji ne priča puno, pomalo je namršten, takoreći ozbiljan, sa plavim očima. Ma nije bitna boja očiju. Važan je pogled, onaj pogled, što mi prekine disanje, kad ja moram da spustim pogled. Pa tako nekako...
Slaba sam na jednog koji je džentlmen. On ne kasni na dogovoreni sastanak, izađe iz kola da me dočeka i otvori vrata, pridrži mi stolicu i popije sa mnom čašu belog vina u sred dana umesto kafe.
Eh, kad bi nekako... to bila istina :-)

OOTD - Smart & Soft

Udobna dnevna kombinacija za posao i za šetnju.
Malo sam se zarozala :-)

Džemper: GAP
Suknja: Cream of Scandinavia
Sandale: Grubin

Le(t)nji vikend sa posledicama

Iako sam u subotu, ranom zorom, bila na Adi, plivala i šetala više od 2 sata, nastavak vikenda je bilo čisto gubljenje vremena u mom slučaju, a rajsko uživanje ako pitate mog muža. Premeštala sam se sa jednom kreveta na drugi (mada je realniji opis, sa jednog guza na drugi), drndala daljinac i gledala nekoliko filmova do ili od pola. Nisam čak ni knjigu otvorila, i to omiljenog Stivena Kinga, srpsko izdanje knjige Different Seasons koja je izašla još 1982. ali kod nas tek sada objavljena. Ja sam je odavno pročitala, doduše na engleskom, a ekranizovane verzije gledala puno puta - The Shawshank Redemption, Apt Pupil, Stand By Me. Pitao me je jedan prijatelj koja mi je omiljena priča iz te knjige i nisam znala da mu odgovorim. Možda sam zato i uzela ponovo da je čitam. Ali je ovog vikenda nisam čitala.

Nisam sredila svoj orman, nisam raspremila torbu sa stvarima od prethodnog vikenda, nisam bila na pijaci i nisam kuvala ručak.
Ali sam pojela dinju, pa sladoled, pa keks, pa limun pivo, pa grožđe, pa sladoled, pa keks, pa nektarinu, i tako u krug. I malo kikirikija u pauzama.

U ponedeljak sam se ambiciozno rano probudila i otišla na jutarnju rekreaciju/brzi hod. Videla sam 3 male bele čaplje, 1 veliku sivu čaplju, gomilu galebova, vranaca, čigri i patki, i nekoliko pačjih zadnjica.

Jutros nije bilo pecaroša, bar ne onih stalnih, samo jedna plava gospođa sa punđom. Pecaroškinja?!
Jutros sam se ušljapkala blatnjavom vodom, nisam pazila kuda gazim po neravnim popločanim delovima.
Jutros sam se oznojila kao da je napolju 40°C a nije bilo. Hodala sam samo 45 minuta, prosečno 6 km/h, a ponekad mogu 7 km/h.
Sve vreme sam razmišljala o tekstu koji sam pre neki dan pročitala o ciljevima i motivaciji: http://www.trcanje.rs/motivacija/uz-minimalne-ciljeve-do-uspeha-u-trcanju/
Da li sam fer prema sebi?

Akcija spasavanja i leskovačka zagonetka

Neobični događaji koje smo doživeli ovog vikenda zaslužuju pisanu belešku.

U petak posle posla smo krenuli u Gornji Milanovac (120 km Ibarskom magistralom), u vikendicu gde moja mama sa našim detetom i 2 kučeta (jedno njeno i jedno naše) provodi letnji raspust, samo da prespavamo jer idemo dalje na Vlasinsko jezero. Rano ujutru u subotu smo krenuli preko Kragujevca, pa smo se kod Vlasotinaca/Vlasotinca (hm...gramatika?!) isključili sa autoputa, sastali se sa prijateljima (druga kola) i nastavili lokalnim putevima. Negde kod Crne Trave sam ugledala nešto na putu i uz ciku i vrisku naterala muža da zaustavi kola. Istrčala sam i onako, šljapkajući japankama, otrčala da spasem kornjaču koja prelazi put. Prenela sam je u travu sa strane, uz zapanjeni pogled kamiondžije u mimohodu.
"Da li si obavila svoje dobro delo za danas?" pitao me muž.
"Kako znaš na koju stranu je pošla?" pitao me sin.

Stigli smo na jezero, smestili se u Čemernik apartmane (novoizgrađeni objekat, predviđen za izdavanje, sve novo, čisto i prostrano, ali...ni noža, ni tiganja u kuhinjskom ormariću, a o mirisu iz toaleta bolje da ne govorim) i pošli u obilazak. Inače, razlog dolaska na jezero je Vlasinski Triatlon Samoprevazilaženja, trka koju je naš prijatelj, rekreativni triatlonac hteo da uradi (1,5 km plivanja, 40 km bicikla i 10 km trčanja).
Šetali smo do pijace (buvljak sa plastičnim, kineskim suvenirima, ali i sveže ubranim borovnicama) na jednu stranu, pa do Elektranskog odmarališta, u suprotnom pravcu (molim da se obrati pažnja na naglasak na a). Netaknuta priroda, vrbe i breze, jezero na 1200 m nadmorske visine, nekoliko dobrih pešačkih tura i tipično srpski turistički sadržaj - neplanska vikend naselja. Na "glavnoj" plaži smestili se dvojica koji iznajmljuju pedaline, jedan levo a drugi desno na razmaku od 10 metara, žestoka konkurencija, a 1 sat najma pedaline 500 dinara, pa ti vidi.
Preporučili su nam da ručamo u Elektranskom (opet onaj naglasak) ali kada smo stigli tamo, svi stolovi su bili zauzeti. Ja pitala kelnera da li može da nas smesti negde za ručak, a on kaže, ne može, došli smo u nezgodno vreme, sad je vreme za ručak, da dođemo posle?! OK... otišli smo u hotel Narcis i tamo fino jeli, sasvim pristojna cena i kvalitet hrane, malo duže smo čekali, ali ipak je bilo vreme ručka :-)
Vozili smo pedaline i kupali se u jezeru, voda je bila 22-23 stepena, divno čista. I naravno da sam izgorela na suncu.

Stojimo tako na obali sa kučetom (mali italijanski hrt), gledamo onog našeg što pliva, a devojka pored me pita:
"Hapili?"
Ja pristojno kažem "Molim?" a u glavi pokušavam da prevedem pitanje i odgovorim... jedna reč, domaći film, vic...
"Hapili?" kaže ona ponovo, veoma pristojno i pokazuje glavom na psa.
"Ma neee, dobar je!" ukapirala sam... Hapi li? Da li hoće da ugrize? Ahahahahaaha!!!!

Možda bi priča o triatlonu trebalo da se ovde pojavi ali s obzirom na ekstremnost takve "rekreacije" mislim da ću o tome pisati neki drugi put. Ali što se tiče samoprevazilaženja, ti ljudi, muškarci i žene, su stvarno nešto posebno i svi završe trku sa osmehom.

Na povratku smo svratili u Leskovac na roštilj kod Maki, prosto smo morali da jedemo leskovački roštilj u autentičnoj krajputaškoj kafanici. Žao mi je što nisam slikala, ali je bilo zaista simpatično: karirani stolnjaci, naravno, činija sa svežim ljutim paprikama na svakom stolu, roštilj dekorisan pljeskavicama, paprikama i paradajzom. Znojavi Maki na roštilju sa malo umazanom keceljom okreće groteskno velike pljeskavice i podgreva lepinje. Ručak za nas petoro je koštao celih 1500 dinara, sve sa pićem. U Beograd smo stigli oko 11 uveče sa pauzom u Gornjem Milanovacu da ostavimo dete a preuzmemo naše kuče. Celim putem smo podrigivali na luk i stenjali od količine mesa koju smo pojeli,

Ovaj vikend je trajao više od dva dana!

Dosta mi je!

Kao ženu, plus sajz povrh toga, bombarduju me porukama kakva treba da budem. Kako da se ponašam, šta da obučem, šta da gledam, o čemu da brinem... A ako ne pratim pravila? "Žao mi je, izvini." Da li si nekad brojala koliko puta nedeljno kažeš izvini?
Istina je da mi u najvećem broju slučajeva nije žao. Prosto nije. Jednostavno kažem "žao mi je, izvini" da bih očuvala privid udobnosti, ili kažem po difoltu, umesto uzdaha ili ahhhh ili mmmm, što je poprilično glupo i emotivno nezdravo.
Obećavam sebi! Čuvaću svoja izvinjenja kada mi je zaista žao, kada nekoga povredim ili napravim pravu grešku. Za ostalo? Izvinjenja su za kuce, mace i ptičice na drvetu. Za svojih 47 godina života sam udarala, patila i bolovala, rušila sam zidove i smejala se do suza... možda sam se nekad slučajno upiškila od smejanja. Dovoljno sam zrela da vidim iskru života ispred sebe i dovoljno pametna da imam neke stečene mudrosti.

Evo 10 stvari zbog kojih se ne izvinjavam:
1. onoga što izgovorim
2. nosim patike i trenerke i kada ne vežbam
3. stava o deci
4. stava o kućnim ljubimcima
5. jedem kolače i pijem pivo
6. što se držimo za ruke dok hodamo (muž i ja)
7. što se uvek ili bar uglavnom osećam lepo
8. ne šminkam se svaki dan
9. radim i zarađujem
10. sanjam svoje snove

Izazivam te. Prestani da govoriš da ti je žao. Budi ponosna i budi što jesi. Bez straha i bez izvinjenja.

OOTD - Fit and Flare

Moja Fit and Flare haljina - za telo ovalnog oblika i velike grudi.

Haljina: od hladne likre (viskoza) izrada po porudžbini.
Nakit: privatna kolekcija, izrada po porudžbini
Sandale: Fly London

Girls&Roses

Čisto radi hronologije, prvi ženski izlet je bio u februaru 2013. u Veneciju (jednodnevni), drugi u novembru 2013. u Rim (dvodnevni), a treći u novembru 2014. u Solun (trodnevni). Četvrti izlet je već isplaniran za novembar 2015. u Pariz (četvorodnevni).

Već u Veneciji smo se dogovorile i ugovorile da je najpogodniji termin za ovakve ženske izlete novokomponovani državni praznik u novembru - Dan primirja u I svetskom ratu, kada sve imamo slobodan dan. Dugo smo se dogovarale gde ćemo ići 2014. Za Pariz su bile skupe avio karte, ja sam u Beču bila već 100 puta, za skandinavske zemlje je hladno, Dragana je prošle godine bila u Istanbulu... i tako dođosmo do Soluna, kombijem.

Odmah na početku puta, negde oko Lozovičke česme smo imali peh, pukla je guma. Majstor/vozač nije znao da promeni gumu (zapeko šraf), u mraku, na autoputu, čak i uz moju automehaničarsku asistenciju, pa je na kraju došao drugi kombi da nastavimo put. Stigle smo okej do stana koji smo rezervisale i unapred platile preko airbnb.com. Stan nam je bio 10 metara od mora, a 10 minuta peške do centra, potpuno božanstven i velik. Naša domaćica Katarina nam je sve obezbedila, i uzo, i vino i maslinke! Stan još lepši nego na slici!

Devojački dogovor za ovaj izlet je bio:

- bele majice GIRLS AND ROSES - design by Sanjina kuma, Irena Stepančić Blue Print hvala joj!

- jarko crveni karmini

- crvene ružice u kosi ili kao broš

Solun je tako lep u jesen. Blago sunce, vetrić, mrvica od kiše. Šetale smo dok su nas noge nosile, pauzirale smo uz kafu/pivo/vino po afinitetu i dobu dana, malo odmorimo, pa dalje. Obišle smo i poneki muzej i crkvu, a na groblje nismo išle. Našle smo divno mesto za klopu, krajnje neobičnog imena Blé  (franc. pšenica). Ble je inicijalno bila pekara, ali je prerasla u vrlo pristojan self service restoran. Jela od povrća, jela od mesa, ribe i plodova mora, salate, peciva i kolači! Sa posebnim osvrtom na peciva i kolače!

Tek poslednjeg dana smo slučajno naišle na poslastičarnicu koju su nam preporučili. Bila je 20 metara od našeg stana, malo iznad, na ćošku. Kakav je to bio Mille-feuille! Prave ga pred tobom od 3 sloja svežih, hrskavih kora lisnatog testa i 2 sloja mirisnog vanila krema. Mmmmm... mljac!

Ooooo, a upoznale smo i simpatiko Grke, cvećare iz kraja. Malo kafe, malo flertovanja...kikikiki...

Poklonili su nam? Kupile smo? Šta? Maslinu u saksiji? Kome? Iako smo razmenili telefone, nikada se posle nismo čuli. Mi nismo ni nameravale, mada su oni nešto pokušavali. Hm?

I naravno šoping! O, ženske radosti! Solun je šoping, šoping i samo šoping. Egnatia, Tsimiski i one male poprečne ulice, radnja do radnje...  Pričale smo kako nam ništa ne treba, a ipak smo kupile i čizme i cipele i svašta nešto... Eh!

Smejale smo se i glupirale. Slikale. Pevale i igrale. Malo hrkale.

Kcf:

E, pa sad. Stan smo našle iz drugog pokušaja. Ispalila nas prva Grkinja. Da bi druga (Grkinja) mogla da bude savršena. Kičaste sobe, sa zebrama i štraftama i pravom vespom. 

spavale smo ispod pešačkog

Putovale kombijem. Pored mene je u kombiju sedela, naravno, Ana, ali sa druge strane je bila jedna bakica, profesorka istorije umetnosti, studirala u Veneciji, živi u Švajcarskoj, ima sina umetnika-lenštinu, a krenula je kod prijatelja Grka da im pomogne da pokupe masline. Sva treptava i fina, kad izlazimo iz kombija na piškenje, ja joj viteški pružim ruku da lakše siđe niz stepenik, a ona ne odbija. Na sebi je imala farmerke i gumene čizme i nakita u vrednosti od barabar dve-tri hiljade evra. (matching with the wellies).

fali jedno L

Još nešto hoću da dodam. Ja sam u Solunu pre ovoga bila jedan jedini put, kad mi je bilo nekih osam godina. Ničeg se nisam sećala. (a nije ni čudo). Zato sam se pred put raspitala, šta da posetimo, kuda da se šetamo, gde da klopamo. Super su knjige i vodiči, ali ja volim preporuku. Te uključih svog bivšeg muža i svoju sadašnju prijateljicu. I Nebojša i Bojana su se zdravo potrudili i kuda god da smo otišli po njihovoj preporuci, (uključujući i piškenje u Bleu), nismo promašile. (Nismo stigle da probamo crni rižoto u restoranu Arheološkog muzeja, eto razloga da opet odemo). Oboma puno hvala, i opet ću vas pitati za savet! (Nebojši hvala i što mi je pozajmio sjajan foto aparat). I zazubica radi, da dodam kako sam se u Bleu sita najela špargli, sad sam mirna do Pariza! (jel ima neko sliku iz Ble wc-a, znam da smo se tamo slikale). 

Mada, puno toga smo otkrile same. Onaj odlični riblji restoran drugog dana, na primer. Cvećaru i vesele cvećare smo isto same našle, ali to tek pred polazak, kada smo htele gazdarici da ostavimo neko cvetno saksijče da joj ulepša onaj divni stan. Mene solunske radnje nisu fascinirale. (I skoro sve što sam kupila, bilo je pogrešno). Cipele sam obula jednom, farmerke još uvek čekaju da ih Muž skrati. Još jedna potvrda da putovanja nisu pogodna za šoping. 

Kafić ili restoran u Arheološkom muzeju u kome je mazno svirala grčka verzija Kola Portera. Tamo smo Sanja i ja pile neki fantastičan Merlo Caberne, a sestra je uz svaku turu obilato iznosila sir i sendvičiće.
Pa kuvari koji su krenuli da kuvaju za ulične prolaznike i dok su nam objašnjavali kuda treba da idemo, spazili uteklog papagaja na sajamskom parkingu!
A slon bez utrobe i creva? 

utroba za slikanje i mahanje

U Fabriku čokolade, do koje su nam kuvari sa parkinga objasnili put, na kraju nismo ni otišle, zaključile smo da smo je nešto malo prerasle.
Na obali se održavao Festival hrane, gde su svi obroci bili spravljeni od viškova iz solunskih restorana, uz učešće kuvarskih ekipa i studenata. Meni je taj dan ostao u najšarenijem sećanju.

Iz Arheološkog se najviše sećam fan-tas-tič-nog nakita, raznobojnih flašica u obliku ptica - za čuvanje parfema (to po lepoti), ali i kamenih ploča sa velikim stopalima i ogromnim ušima (to zbog bizarnosti). I neobičnih nota, uklesanih u kamen (u stvari, note su bile predstavljene nekim posebnim grafemama).

ovde počiva poznati doušnik, koji je, sudeći po onom grožđu gore, voleo i da cugne

Sanja i ja smo kupile neke lude naočare za čitanje, to mi je jedina dobra kupovina solunska, ali taj ram sam do sada jedno četiri puta krpila superlepkom.

I neke začine i masline što sam dovukla. I solunske pinjole! Jao, i tri ogromne veze korijandera! Korijander sam iseckala i stavila u modlu za led i zamrzla. Pa sam onda te zamrznute kockice korijandera uskladištila u zip kese i sada ih po potrebi koristim: pomešam sa kozjim sirom, ubacim u gvakamole ili ćušnem u neko čorbasto kuvanje.

Pijaca je takodje bila fantastična. Sa sve svinjskim glavama i papcima, škembićima. Jedan kasapko mi je čak i pozirao, lepljiv od znoja i masan od krvi.

pametnjakovićke

fali vojna muzika

obešenjakinje

Ja najviše i volim omamljujuće mirise pijace. Osim tih mirisa, na pijaci je bilo vike i drame, gurkanja (i previše srpskog jezika), bili su i kavezi sa pticama-pevačicama iznad jedne tezge na dva lakta. 

A jel se sećate kako smo tražile Army shop? I na kraju sam ja kupila Djoletu majicu grčkih vatrogasaca, a Dragana nije bila ni blizu kupovine jakne.

A šta smo slatkiša isprobale samo! 

Agia Sophia, under reconstruction + očijuka sa slatkišima

lepe se za prste

sve se proba

Te ušećereno ovo, te kolači na po komad-dva, pa baklave i kadaifi, pa još i te francuske krempite što je Ana zaboravila da kaže da imaju u filu od vanile i neki džemić od maline. 

I posle svega, ja sam na pravdi boga bila optužena za hrkanje! Kriv je radijator koji je klokotao, to nisam bila ja!