Ja sam sebi najbolja

Na jednu plus-size holivudsku glumicu dođe 50 tankih starleta. Sreća pa živim u Srbiji, daleko od Holivuda, pa sam sama sebi najbolji uzor. Pošto je situacija takva, u borbi protiv osećanja neadekvatnosti i nesigurnosti, radikalno vežbam samoljublje, samopoštovanje i samopouzdanje.

Ispod je moj spisak "vežbi" kojima popravljam svoje mentalno zdravlje i čuvam svoj #bodypositive stav:

1. Slikam se (selfie)
Najbolja forma terapije! Sama kontrolišem sliku koju projektujem, a posle uživam u pozitivnom odgovoru prijatelja i familije. Malo (ali stvarno malo) sujete nikome ne školi.

2. Sastavljam idealni Outfit
Našla sam super sajt na kojem on-line možeš da napraviš svoju idealnu kombinaciju. Doduše, ne šalju u Srbiju, ali zato imam dobru krojačicu koja može da napravim i lepše i bolje, baš za mene.

3. Priredim sebi SPA dan
Meni više prija kućna varijanta, home-made maska za lice, marokanski tretman za kosu, opuštajuća kupka za noge u plastičnom, crvenom lavoru uz neku dobru knjigu i čašu belog vina.

4. Odem kod frizera
Idem kod istog frizera već 20-ak godina, pratim ga gde god da preseli salon, i sada, recimo idem na Novi Beograd. Ima divnu ženu, dobili su još divniju devojčicu, a imaju i pinča. Nema boljeg osećaja nego kada izađem sa dobrom frizurom koju samo Jova može da napravi.

5. Odvojim se od medija
A kada kažem mediji, mislim na komp, telefon i TV. Koliko god da volim Facebook, serije na Fox-u i prenos atletike nikad se ne pokajem kada sve to ugasim i odem sa detetom i kučetom u šetnju ili sednem sa drugaricom u kafić.

6. Odem na ručak bez brojanja kalorija
Nedeljni ručak sa prijateljima u obližnjoj kafani (ali jednom u 3 meseca). Moja dijeta neće da pobegne.

7. Pošaljem razglednicu
Svi vole da dobiju poštu. Razglednice sa mora i skijanja su obavezne!

8. Pročitam neki #bodypositive tekst
Pratim nekoliko blogova i magazina, pa mi baš prija da pročitam o nekoj neobičnoj i fenomenalnoj osobi, kao na primer Julie Creffeld koja je plus-size trkačica.

Šta to beše odmor

Pre samo 7 dana sam sedela na obali, dok su mi talasi zapljuskivali noge i ono mesto gde ledja gube časno ime...Pre samo nedelju dana sam u zagrljaju Najdražeg pijuckala Aperol i gledala fantastični zalazak sunca nad Velikom plažom u Štoju kraj Ulcinja.
E...nema više.
Tri nedelje sam upijala jod i so i divnu, čini mi se nikad lepšu morsku vodu.
Odmorila i dušu i telo. Odmor od nedelju dana na Bojani je kao tri nedelje....

Tamo je sve stalo. Priroda, životinje, hrana... sve je tako istinito i pravo.
Nema tamo puno filozofije. Šta ima to uzimaš. I ne boli te glava da li Frikom Ili Nestle.
Brate, samo kornet kod Adila.
Ni o garderobi ne razmišljam. Važno je da imam kupaći i da se ne raspada. O svemu ostalom se brine isključivo raspoloženje.
Klopa.. da ne pričam o njokama i pirinču i klopi iz kazana za staf... moram da pomenem ćevape u 'Devetci' kao i sudzuk u Štoju. Jao sudzukkkk. Normalno morske djavolije kod 'Miška' i kod 'Bore i Branke', najsporijih ugostitelja. Ima sto godina da žive. Ali klopa kod njih... je za prepričavanje.
Izbugih se. Nemam pojma šta sam htela da kažem.
A, da.
Ona gomila veša za koju sam se tajno nadala da se da se samopere, nije.
Nije htela ni da se samoprostre, a kamoli da se samoispegla.
Četiri dana je drndala mašina. Pegla još nije dobila slobodno.
Onda sam skuvala punjene paprike. SVI su ih gledali kao smrdljiv sir.
Škampe bi, jel?
Tri dana sam ih mučila sa paprikama, bi i dalje, ali je Najdraži prekinuo mučenje, juče kad je pojeo poslednje dve.
Sitno brojim do škole. Jos dva spavanja.
Divan je raspust, ali nekako kad krene škola sve legne na svoje mesto.
Porodica počinje da funkioniše. Ovako, smo na parove razbrojs'... Ne zna se ko kosi, a ko vodu nosi.
I koga jače drma klimaks ili pubertet?

Idem da peglam, dok imam volje.
A vi, radujete li se školi?
Očekujem da razijemo pričicu u komentarima

Voli vas S.

Ženska slabost

Slaba sam na jednog koji je uvek izbrijane brade i stavlja dobar after-shave. Pa kad ga poljubim u obraz, ostane mi onaj gorko-sladak ukus na ustima, a lice mi ceo dan bridi i miriše na taj njegov miris. Nekako...
Slaba sam na jednog visokog, čak i krupnog, uglavnom u odelu. U mirišljavo čistoj i ispeglanoj košulji, manžetne koje diskretno vire. Sa ili bez kravate, nije važno. Pa kad mi pridrži kaput malo zadrži ruke na mojim ramenima i stegne me, snažno a nežno. Tako nekako...
Slaba sam na jednog koji ne priča puno, pomalo je namršten, takoreći ozbiljan, sa plavim očima. Ma nije bitna boja očiju. Važan je pogled, onaj pogled, što mi prekine disanje, kad ja moram da spustim pogled. Pa tako nekako...
Slaba sam na jednog koji je džentlmen. On ne kasni na dogovoreni sastanak, izađe iz kola da me dočeka i otvori vrata, pridrži mi stolicu i popije sa mnom čašu belog vina u sred dana umesto kafe.
Eh, kad bi nekako... to bila istina :-)

OOTD - Smart & Soft

Udobna dnevna kombinacija za posao i za šetnju.
Malo sam se zarozala :-)

Džemper: GAP
Suknja: Cream of Scandinavia
Sandale: Grubin

Le(t)nji vikend sa posledicama

Iako sam u subotu, ranom zorom, bila na Adi, plivala i šetala više od 2 sata, nastavak vikenda je bilo čisto gubljenje vremena u mom slučaju, a rajsko uživanje ako pitate mog muža. Premeštala sam se sa jednom kreveta na drugi (mada je realniji opis, sa jednog guza na drugi), drndala daljinac i gledala nekoliko filmova do ili od pola. Nisam čak ni knjigu otvorila, i to omiljenog Stivena Kinga, srpsko izdanje knjige Different Seasons koja je izašla još 1982. ali kod nas tek sada objavljena. Ja sam je odavno pročitala, doduše na engleskom, a ekranizovane verzije gledala puno puta - The Shawshank Redemption, Apt Pupil, Stand By Me. Pitao me je jedan prijatelj koja mi je omiljena priča iz te knjige i nisam znala da mu odgovorim. Možda sam zato i uzela ponovo da je čitam. Ali je ovog vikenda nisam čitala.

Nisam sredila svoj orman, nisam raspremila torbu sa stvarima od prethodnog vikenda, nisam bila na pijaci i nisam kuvala ručak.
Ali sam pojela dinju, pa sladoled, pa keks, pa limun pivo, pa grožđe, pa sladoled, pa keks, pa nektarinu, i tako u krug. I malo kikirikija u pauzama.

U ponedeljak sam se ambiciozno rano probudila i otišla na jutarnju rekreaciju/brzi hod. Videla sam 3 male bele čaplje, 1 veliku sivu čaplju, gomilu galebova, vranaca, čigri i patki, i nekoliko pačjih zadnjica.

Jutros nije bilo pecaroša, bar ne onih stalnih, samo jedna plava gospođa sa punđom. Pecaroškinja?!
Jutros sam se ušljapkala blatnjavom vodom, nisam pazila kuda gazim po neravnim popločanim delovima.
Jutros sam se oznojila kao da je napolju 40°C a nije bilo. Hodala sam samo 45 minuta, prosečno 6 km/h, a ponekad mogu 7 km/h.
Sve vreme sam razmišljala o tekstu koji sam pre neki dan pročitala o ciljevima i motivaciji: http://www.trcanje.rs/motivacija/uz-minimalne-ciljeve-do-uspeha-u-trcanju/
Da li sam fer prema sebi?

Akcija spasavanja i leskovačka zagonetka

Neobični događaji koje smo doživeli ovog vikenda zaslužuju pisanu belešku.

U petak posle posla smo krenuli u Gornji Milanovac (120 km Ibarskom magistralom), u vikendicu gde moja mama sa našim detetom i 2 kučeta (jedno njeno i jedno naše) provodi letnji raspust, samo da prespavamo jer idemo dalje na Vlasinsko jezero. Rano ujutru u subotu smo krenuli preko Kragujevca, pa smo se kod Vlasotinaca/Vlasotinca (hm...gramatika?!) isključili sa autoputa, sastali se sa prijateljima (druga kola) i nastavili lokalnim putevima. Negde kod Crne Trave sam ugledala nešto na putu i uz ciku i vrisku naterala muža da zaustavi kola. Istrčala sam i onako, šljapkajući japankama, otrčala da spasem kornjaču koja prelazi put. Prenela sam je u travu sa strane, uz zapanjeni pogled kamiondžije u mimohodu.
"Da li si obavila svoje dobro delo za danas?" pitao me muž.
"Kako znaš na koju stranu je pošla?" pitao me sin.

Stigli smo na jezero, smestili se u Čemernik apartmane (novoizgrađeni objekat, predviđen za izdavanje, sve novo, čisto i prostrano, ali...ni noža, ni tiganja u kuhinjskom ormariću, a o mirisu iz toaleta bolje da ne govorim) i pošli u obilazak. Inače, razlog dolaska na jezero je Vlasinski Triatlon Samoprevazilaženja, trka koju je naš prijatelj, rekreativni triatlonac hteo da uradi (1,5 km plivanja, 40 km bicikla i 10 km trčanja).
Šetali smo do pijace (buvljak sa plastičnim, kineskim suvenirima, ali i sveže ubranim borovnicama) na jednu stranu, pa do Elektranskog odmarališta, u suprotnom pravcu (molim da se obrati pažnja na naglasak na a). Netaknuta priroda, vrbe i breze, jezero na 1200 m nadmorske visine, nekoliko dobrih pešačkih tura i tipično srpski turistički sadržaj - neplanska vikend naselja. Na "glavnoj" plaži smestili se dvojica koji iznajmljuju pedaline, jedan levo a drugi desno na razmaku od 10 metara, žestoka konkurencija, a 1 sat najma pedaline 500 dinara, pa ti vidi.
Preporučili su nam da ručamo u Elektranskom (opet onaj naglasak) ali kada smo stigli tamo, svi stolovi su bili zauzeti. Ja pitala kelnera da li može da nas smesti negde za ručak, a on kaže, ne može, došli smo u nezgodno vreme, sad je vreme za ručak, da dođemo posle?! OK... otišli smo u hotel Narcis i tamo fino jeli, sasvim pristojna cena i kvalitet hrane, malo duže smo čekali, ali ipak je bilo vreme ručka :-)
Vozili smo pedaline i kupali se u jezeru, voda je bila 22-23 stepena, divno čista. I naravno da sam izgorela na suncu.

Stojimo tako na obali sa kučetom (mali italijanski hrt), gledamo onog našeg što pliva, a devojka pored me pita:
"Hapili?"
Ja pristojno kažem "Molim?" a u glavi pokušavam da prevedem pitanje i odgovorim... jedna reč, domaći film, vic...
"Hapili?" kaže ona ponovo, veoma pristojno i pokazuje glavom na psa.
"Ma neee, dobar je!" ukapirala sam... Hapi li? Da li hoće da ugrize? Ahahahahaaha!!!!

Možda bi priča o triatlonu trebalo da se ovde pojavi ali s obzirom na ekstremnost takve "rekreacije" mislim da ću o tome pisati neki drugi put. Ali što se tiče samoprevazilaženja, ti ljudi, muškarci i žene, su stvarno nešto posebno i svi završe trku sa osmehom.

Na povratku smo svratili u Leskovac na roštilj kod Maki, prosto smo morali da jedemo leskovački roštilj u autentičnoj krajputaškoj kafanici. Žao mi je što nisam slikala, ali je bilo zaista simpatično: karirani stolnjaci, naravno, činija sa svežim ljutim paprikama na svakom stolu, roštilj dekorisan pljeskavicama, paprikama i paradajzom. Znojavi Maki na roštilju sa malo umazanom keceljom okreće groteskno velike pljeskavice i podgreva lepinje. Ručak za nas petoro je koštao celih 1500 dinara, sve sa pićem. U Beograd smo stigli oko 11 uveče sa pauzom u Gornjem Milanovacu da ostavimo dete a preuzmemo naše kuče. Celim putem smo podrigivali na luk i stenjali od količine mesa koju smo pojeli,

Ovaj vikend je trajao više od dva dana!

Dosta mi je!

Kao ženu, plus sajz povrh toga, bombarduju me porukama kakva treba da budem. Kako da se ponašam, šta da obučem, šta da gledam, o čemu da brinem... A ako ne pratim pravila? "Žao mi je, izvini." Da li si nekad brojala koliko puta nedeljno kažeš izvini?
Istina je da mi u najvećem broju slučajeva nije žao. Prosto nije. Jednostavno kažem "žao mi je, izvini" da bih očuvala privid udobnosti, ili kažem po difoltu, umesto uzdaha ili ahhhh ili mmmm, što je poprilično glupo i emotivno nezdravo.
Obećavam sebi! Čuvaću svoja izvinjenja kada mi je zaista žao, kada nekoga povredim ili napravim pravu grešku. Za ostalo? Izvinjenja su za kuce, mace i ptičice na drvetu. Za svojih 47 godina života sam udarala, patila i bolovala, rušila sam zidove i smejala se do suza... možda sam se nekad slučajno upiškila od smejanja. Dovoljno sam zrela da vidim iskru života ispred sebe i dovoljno pametna da imam neke stečene mudrosti.

Evo 10 stvari zbog kojih se ne izvinjavam:
1. onoga što izgovorim
2. nosim patike i trenerke i kada ne vežbam
3. stava o deci
4. stava o kućnim ljubimcima
5. jedem kolače i pijem pivo
6. što se držimo za ruke dok hodamo (muž i ja)
7. što se uvek ili bar uglavnom osećam lepo
8. ne šminkam se svaki dan
9. radim i zarađujem
10. sanjam svoje snove

Izazivam te. Prestani da govoriš da ti je žao. Budi ponosna i budi što jesi. Bez straha i bez izvinjenja.

OOTD - Fit and Flare

Moja Fit and Flare haljina - za telo ovalnog oblika i velike grudi.

Haljina: od hladne likre (viskoza) izrada po porudžbini.
Nakit: privatna kolekcija, izrada po porudžbini
Sandale: Fly London

Girls&Roses

Čisto radi hronologije, prvi ženski izlet je bio u februaru 2013. u Veneciju (jednodnevni), drugi u novembru 2013. u Rim (dvodnevni), a treći u novembru 2014. u Solun (trodnevni). Četvrti izlet je već isplaniran za novembar 2015. u Pariz (četvorodnevni).

Već u Veneciji smo se dogovorile i ugovorile da je najpogodniji termin za ovakve ženske izlete novokomponovani državni praznik u novembru - Dan primirja u I svetskom ratu, kada sve imamo slobodan dan. Dugo smo se dogovarale gde ćemo ići 2014. Za Pariz su bile skupe avio karte, ja sam u Beču bila već 100 puta, za skandinavske zemlje je hladno, Dragana je prošle godine bila u Istanbulu... i tako dođosmo do Soluna, kombijem.

Odmah na početku puta, negde oko Lozovičke česme smo imali peh, pukla je guma. Majstor/vozač nije znao da promeni gumu (zapeko šraf), u mraku, na autoputu, čak i uz moju automehaničarsku asistenciju, pa je na kraju došao drugi kombi da nastavimo put. Stigle smo okej do stana koji smo rezervisale i unapred platile preko airbnb.com. Stan nam je bio 10 metara od mora, a 10 minuta peške do centra, potpuno božanstven i velik. Naša domaćica Katarina nam je sve obezbedila, i uzo, i vino i maslinke! Stan još lepši nego na slici!

Devojački dogovor za ovaj izlet je bio:

- bele majice GIRLS AND ROSES - design by Sanjina kuma, Irena Stepančić Blue Print hvala joj!

- jarko crveni karmini

- crvene ružice u kosi ili kao broš

Solun je tako lep u jesen. Blago sunce, vetrić, mrvica od kiše. Šetale smo dok su nas noge nosile, pauzirale smo uz kafu/pivo/vino po afinitetu i dobu dana, malo odmorimo, pa dalje. Obišle smo i poneki muzej i crkvu, a na groblje nismo išle. Našle smo divno mesto za klopu, krajnje neobičnog imena Blé  (franc. pšenica). Ble je inicijalno bila pekara, ali je prerasla u vrlo pristojan self service restoran. Jela od povrća, jela od mesa, ribe i plodova mora, salate, peciva i kolači! Sa posebnim osvrtom na peciva i kolače!

Tek poslednjeg dana smo slučajno naišle na poslastičarnicu koju su nam preporučili. Bila je 20 metara od našeg stana, malo iznad, na ćošku. Kakav je to bio Mille-feuille! Prave ga pred tobom od 3 sloja svežih, hrskavih kora lisnatog testa i 2 sloja mirisnog vanila krema. Mmmmm... mljac!

Ooooo, a upoznale smo i simpatiko Grke, cvećare iz kraja. Malo kafe, malo flertovanja...kikikiki...

Poklonili su nam? Kupile smo? Šta? Maslinu u saksiji? Kome? Iako smo razmenili telefone, nikada se posle nismo čuli. Mi nismo ni nameravale, mada su oni nešto pokušavali. Hm?

I naravno šoping! O, ženske radosti! Solun je šoping, šoping i samo šoping. Egnatia, Tsimiski i one male poprečne ulice, radnja do radnje...  Pričale smo kako nam ništa ne treba, a ipak smo kupile i čizme i cipele i svašta nešto... Eh!

Smejale smo se i glupirale. Slikale. Pevale i igrale. Malo hrkale.

Kcf:

E, pa sad. Stan smo našle iz drugog pokušaja. Ispalila nas prva Grkinja. Da bi druga (Grkinja) mogla da bude savršena. Kičaste sobe, sa zebrama i štraftama i pravom vespom. 

spavale smo ispod pešačkog

Putovale kombijem. Pored mene je u kombiju sedela, naravno, Ana, ali sa druge strane je bila jedna bakica, profesorka istorije umetnosti, studirala u Veneciji, živi u Švajcarskoj, ima sina umetnika-lenštinu, a krenula je kod prijatelja Grka da im pomogne da pokupe masline. Sva treptava i fina, kad izlazimo iz kombija na piškenje, ja joj viteški pružim ruku da lakše siđe niz stepenik, a ona ne odbija. Na sebi je imala farmerke i gumene čizme i nakita u vrednosti od barabar dve-tri hiljade evra. (matching with the wellies).

fali jedno L

Još nešto hoću da dodam. Ja sam u Solunu pre ovoga bila jedan jedini put, kad mi je bilo nekih osam godina. Ničeg se nisam sećala. (a nije ni čudo). Zato sam se pred put raspitala, šta da posetimo, kuda da se šetamo, gde da klopamo. Super su knjige i vodiči, ali ja volim preporuku. Te uključih svog bivšeg muža i svoju sadašnju prijateljicu. I Nebojša i Bojana su se zdravo potrudili i kuda god da smo otišli po njihovoj preporuci, (uključujući i piškenje u Bleu), nismo promašile. (Nismo stigle da probamo crni rižoto u restoranu Arheološkog muzeja, eto razloga da opet odemo). Oboma puno hvala, i opet ću vas pitati za savet! (Nebojši hvala i što mi je pozajmio sjajan foto aparat). I zazubica radi, da dodam kako sam se u Bleu sita najela špargli, sad sam mirna do Pariza! (jel ima neko sliku iz Ble wc-a, znam da smo se tamo slikale). 

Mada, puno toga smo otkrile same. Onaj odlični riblji restoran drugog dana, na primer. Cvećaru i vesele cvećare smo isto same našle, ali to tek pred polazak, kada smo htele gazdarici da ostavimo neko cvetno saksijče da joj ulepša onaj divni stan. Mene solunske radnje nisu fascinirale. (I skoro sve što sam kupila, bilo je pogrešno). Cipele sam obula jednom, farmerke još uvek čekaju da ih Muž skrati. Još jedna potvrda da putovanja nisu pogodna za šoping. 

Kafić ili restoran u Arheološkom muzeju u kome je mazno svirala grčka verzija Kola Portera. Tamo smo Sanja i ja pile neki fantastičan Merlo Caberne, a sestra je uz svaku turu obilato iznosila sir i sendvičiće.
Pa kuvari koji su krenuli da kuvaju za ulične prolaznike i dok su nam objašnjavali kuda treba da idemo, spazili uteklog papagaja na sajamskom parkingu!
A slon bez utrobe i creva? 

utroba za slikanje i mahanje

U Fabriku čokolade, do koje su nam kuvari sa parkinga objasnili put, na kraju nismo ni otišle, zaključile smo da smo je nešto malo prerasle.
Na obali se održavao Festival hrane, gde su svi obroci bili spravljeni od viškova iz solunskih restorana, uz učešće kuvarskih ekipa i studenata. Meni je taj dan ostao u najšarenijem sećanju.

Iz Arheološkog se najviše sećam fan-tas-tič-nog nakita, raznobojnih flašica u obliku ptica - za čuvanje parfema (to po lepoti), ali i kamenih ploča sa velikim stopalima i ogromnim ušima (to zbog bizarnosti). I neobičnih nota, uklesanih u kamen (u stvari, note su bile predstavljene nekim posebnim grafemama).

ovde počiva poznati doušnik, koji je, sudeći po onom grožđu gore, voleo i da cugne

Sanja i ja smo kupile neke lude naočare za čitanje, to mi je jedina dobra kupovina solunska, ali taj ram sam do sada jedno četiri puta krpila superlepkom.

I neke začine i masline što sam dovukla. I solunske pinjole! Jao, i tri ogromne veze korijandera! Korijander sam iseckala i stavila u modlu za led i zamrzla. Pa sam onda te zamrznute kockice korijandera uskladištila u zip kese i sada ih po potrebi koristim: pomešam sa kozjim sirom, ubacim u gvakamole ili ćušnem u neko čorbasto kuvanje.

Pijaca je takodje bila fantastična. Sa sve svinjskim glavama i papcima, škembićima. Jedan kasapko mi je čak i pozirao, lepljiv od znoja i masan od krvi.

pametnjakovićke

fali vojna muzika

obešenjakinje

Ja najviše i volim omamljujuće mirise pijace. Osim tih mirisa, na pijaci je bilo vike i drame, gurkanja (i previše srpskog jezika), bili su i kavezi sa pticama-pevačicama iznad jedne tezge na dva lakta. 

A jel se sećate kako smo tražile Army shop? I na kraju sam ja kupila Djoletu majicu grčkih vatrogasaca, a Dragana nije bila ni blizu kupovine jakne.

A šta smo slatkiša isprobale samo! 

Agia Sophia, under reconstruction + očijuka sa slatkišima

lepe se za prste

sve se proba

Te ušećereno ovo, te kolači na po komad-dva, pa baklave i kadaifi, pa još i te francuske krempite što je Ana zaboravila da kaže da imaju u filu od vanile i neki džemić od maline. 

I posle svega, ja sam na pravdi boga bila optužena za hrkanje! Kriv je radijator koji je klokotao, to nisam bila ja!

Kaži mi šta jedeš i reći ću ti ko si

"Dis-moi ce que tu manges, je te dirai qui tu es."

Čuvena rečenica Jean Anthelme Brillat-Savarin franscuskog advokata i političara, epikurejca* i gastronoma. 

A ja se trudim da budem bolja i zdravija osoba svakog dana.

Evo nekih mojih predloga za dobar feeling i  smirivanje živaca:

1. Čaj od kamilice

Ovaj mirisni, blagi čaj me zaista opusti. Bez šećera!

2. Kefir

Bockavo, hladno i limunkasto! Tera me da se smejem!

3. Avokado

Poboljšava mi koncentraciju i fokus.

4. Crna čokolada

Da me smiri, a i to je naučno je dokazano.

5. Topla limunada

Bez obzira na poslednje mesto na ovoj listi, ovo je prvo što popijem ujutru!

*epikurejac (gr.) pristalica Epikurove filozofije, koja u osećanju duhovnog blaženstva, što dolazi kao posledica oslobođenja duše od nespokojstva a tela od bola, gleda najviše dobro; no kako su Epikurovi učenici i protivnici njegova načela izopačili odajući se više čulnim uživanjima i nasladama, epikurejcem se obično smatra čovek odan čulnim nasladama, dakle: razvratnik, sladostranik i sl.; pr. epikurejski