БАРА ЗА ЦАРА

Јуче и данас размишљам о СТРАСТИ као снази која те дигне и натера да из себе извучеш максимум својих капацитета. Анин муж већ неколико година страствено трчи. Њихова породица већ неколико година страствено прати маратоне или учествује у њима, углавном као подршка.

Размишљам о тој врсти страсти, јер сам је приметила код пуно вежбача и спортиста. Има мало више од годину дана како не могу да успоставим ритам и вежбам у континуитету. Увек имам некакав изговор. Немам времена. Задржим се на послу. Уморна сам. Неко ме је изнервирао. Потребна сам детету. Имам менструацију. Прејела сам се.

У младости сам се бавила пливањем и клизањем. Скијала, ролала и котрљала. Пробала још којешта. Кад сам у седмом основне решила да престанем да пливам као бесна сирена, никад више нисам у спорту била приметно успешна, али сам увек била у покрету.  У последњих петнаест година сам ишла наизменично на пилатес, јогу, па на комбинацију аеробика, пилатеса и јоге. И у тих 15 година сам на све вежбе ишла највише због тога што сам израционализовала потребу да вежбам или сам имала добро друштво, или ми је повремено било лепо, али нипошто због страсти према вежбању.

На кућни бицикл качим одећу која је ношена, али још није за прање. Скијам недељу дана годишње. Понекад возим ролере. Понекад одем на клизање. Понекад одем на базен да испливам свој километар. Ипак (не рачунајући скијање), тренутно не могу себе да натерам на континуитет ни у  једном од тих повремених задовољстава.

Јуче сам била сведоком страственог финиша једне маратонске трке. Анин муж из првог пасуса је дословно прегорео на подневном сунцу, сплетом незгодних околности је и дехидрирао, али одустао није. Последњу деоницу стазе је препешачио, али није пристао да Ана по њега дође колима. Напољу је била припека од скоро 40 Целзијуса, пут којим се трчало је пролазио кроз крајолик који подсећа на Јакобсфелд Славка Штимца, значи нула ладовине, мени је било вруће од самог погледа на стазу (небо горе, асфалт доле), али Он и њему слични су дошли да истрче својих четрдесетак километара. Међу тркачима су биле читаве породице, било је младог света, било је средовечних људи. Било је мршавих, трчали су и кабасти. Видела сам и двојицу која су пред циљ трчкарала, запричавала неку другу двојицу којима је душа била у носу.

За сво то време ми смо се прошетале неких 7 километара кроз шуму, гледале чапље, роде, жабе, вилин коњице и мирисале устајалу воду Бегеја. Слушале дечје чаврљање, ослушкивале кукавице, шуштање трске, клепетање великих крила, крекетање жабокречине и раст лишћа локвања. И страствено појиле комарце.