Moja prva a verovatno i poslednja

Morala sam da pustim dan, dva da prođe kako bih se sabrala i napisala nepristrasan opis moje prve trke - GRAWE Noćni Maraton u Zagrebu, ali odmah na naglasim da ja nisam trkač a još manje trkačica. A na trci sam učestvovala, medalju i majicu dobila!

Muž me je toliko nagovarao i na kraju samovoljno prijavio za četvrtinku tj 1/4 maratona tj 10.549 km, dok je on sebe i drugaricu-trkačicu prijavio za ceo maraton 42 km. Dramila sam, ljutila se, kukala, smišljala izgovore i nemoguće argumente a na kraju se spakovala i krenula.
Put je protekao bez očekivanog čekanja na granici (išli smo preko Šida, a gužva na Batrovcu je bila katastrofalna i kilometarska), preuzeli smo brojeve i otišli gde?
IKEA naravno! Ej, ceo dan bazanja i šopinga u Ikei, sa pauzama za pivo i ručak - švedske ćufte sa džemom od brusnica.

I onda pravac Bundek. Ko ne zna šta ili ko je Bundek, OK je :-) To je nešto nalik na našu Adu Ciganliju, u Zagrebu, ali minijaturizovano bar što se tiče površine vode, park lep i velik i povezan sa stazom na nasipu.
Moja trka, četvrtinka, sa najviše učesnika, je počela je u 8 pm, a moj plan je bio da hodam što brže mogu. Nisam bila ni blizu ideje o trčanju, mada znam da mogu da istrčim bar 5km. Staza od bele rizle je krenula kroz park, pa stepenicama na nasip duž Save, levom stranom obale do mosta, pa na drugu obalu u kontra pravcu do prethodnog (ili sledećeg, kako god) mosta, pa nazad u park, malo krivudavom stazom kroz park i preko mostića je cilj. Opisno je kratko, samo jedna malo duža rečenica. Meni se malkice odužilo, ali ne zbog dužine, nego zato što sam išla sasvim i skroz sama. Sama sa sobom, sama bez kučeta i mačeta, sa punim mesecom iznad i ispred. Sa slabim, doduše ravnomernim osvetljenje duž nasipa i sa teglama pored staze u kojima su gorele sveće na mestima gde nema ulične rasvete, kao neki čudne svetleće bube. Prašnjavih patika od one rizle na stazi.
Svuda duž staze bodrili su me kontrolori da nastavim, da ne odustanem (to su oni koji usmeravaju i vode računa o trkačima duž staze).
Na početku sam imala potrebu da se pravdam da ja nisam trkač-ica već hodač-ica, da neću da odustanem, da sam dobro, ali sam posle odustala i samo se smejala i išla svojim tempom.
"JA hodač!"
"JA hodačica!"
"Night Walker!"
Jedino žalim što nisam finiširala, ali iz nekog čudnog inata, nisam htela da potrčim poslednjih 100 m pred cilj, preko mostića, za slikanje, a imala sam snage. Šta je 1 sat 39 minuta 19 sekundi brzog hoda za mene? Malo sam se zajapurila, ipak sam hodala dosta brzo, prosečna brzina mi je bila 6.62 km/h, not bad?

I to je to! Moja prva trka! Pa šta!?
Ovo naravno kažem posle dva dana relaksa, fizičkog i psihičkog. Nije mi bilo lako, ali nije mi bilo ni teško. U stvari mnogo lakše nego što sam mislila. Čak sam veoma zadovoljna. Ali neću da trčim. Bar ne za sada. Možda samo za finiš i slikanje :-)