U petak posle posla smo krenuli u Gornji Milanovac (120 km Ibarskom magistralom), u vikendicu gde moja mama sa našim detetom i 2 kučeta (jedno njeno i jedno naše) provodi letnji raspust, samo da prespavamo jer idemo dalje na Vlasinsko jezero. Rano ujutru u subotu smo krenuli preko Kragujevca, pa smo se kod Vlasotinaca/Vlasotinca (hm...gramatika?!) isključili sa autoputa, sastali se sa prijateljima (druga kola) i nastavili lokalnim putevima. Negde kod Crne Trave sam ugledala nešto na putu i uz ciku i vrisku naterala muža da zaustavi kola. Istrčala sam i onako, šljapkajući japankama, otrčala da spasem kornjaču koja prelazi put. Prenela sam je u travu sa strane, uz zapanjeni pogled kamiondžije u mimohodu.
"Da li si obavila svoje dobro delo za danas?" pitao me muž.
"Kako znaš na koju stranu je pošla?" pitao me sin.
Stigli smo na jezero, smestili se u Čemernik apartmane (novoizgrađeni objekat, predviđen za izdavanje, sve novo, čisto i prostrano, ali...ni noža, ni tiganja u kuhinjskom ormariću, a o mirisu iz toaleta bolje da ne govorim) i pošli u obilazak. Inače, razlog dolaska na jezero je Vlasinski Triatlon Samoprevazilaženja, trka koju je naš prijatelj, rekreativni triatlonac hteo da uradi (1,5 km plivanja, 40 km bicikla i 10 km trčanja).
Šetali smo do pijace (buvljak sa plastičnim, kineskim suvenirima, ali i sveže ubranim borovnicama) na jednu stranu, pa do Elektranskog odmarališta, u suprotnom pravcu (molim da se obrati pažnja na naglasak na a). Netaknuta priroda, vrbe i breze, jezero na 1200 m nadmorske visine, nekoliko dobrih pešačkih tura i tipično srpski turistički sadržaj - neplanska vikend naselja. Na "glavnoj" plaži smestili se dvojica koji iznajmljuju pedaline, jedan levo a drugi desno na razmaku od 10 metara, žestoka konkurencija, a 1 sat najma pedaline 500 dinara, pa ti vidi.
Preporučili su nam da ručamo u Elektranskom (opet onaj naglasak) ali kada smo stigli tamo, svi stolovi su bili zauzeti. Ja pitala kelnera da li može da nas smesti negde za ručak, a on kaže, ne može, došli smo u nezgodno vreme, sad je vreme za ručak, da dođemo posle?! OK... otišli smo u hotel Narcis i tamo fino jeli, sasvim pristojna cena i kvalitet hrane, malo duže smo čekali, ali ipak je bilo vreme ručka :-)
Vozili smo pedaline i kupali se u jezeru, voda je bila 22-23 stepena, divno čista. I naravno da sam izgorela na suncu.
Stojimo tako na obali sa kučetom (mali italijanski hrt), gledamo onog našeg što pliva, a devojka pored me pita:
"Hapili?"
Ja pristojno kažem "Molim?" a u glavi pokušavam da prevedem pitanje i odgovorim... jedna reč, domaći film, vic...
"Hapili?" kaže ona ponovo, veoma pristojno i pokazuje glavom na psa.
"Ma neee, dobar je!" ukapirala sam... Hapi li? Da li hoće da ugrize? Ahahahahaaha!!!!
Možda bi priča o triatlonu trebalo da se ovde pojavi ali s obzirom na ekstremnost takve "rekreacije" mislim da ću o tome pisati neki drugi put. Ali što se tiče samoprevazilaženja, ti ljudi, muškarci i žene, su stvarno nešto posebno i svi završe trku sa osmehom.
Na povratku smo svratili u Leskovac na roštilj kod Maki, prosto smo morali da jedemo leskovački roštilj u autentičnoj krajputaškoj kafanici. Žao mi je što nisam slikala, ali je bilo zaista simpatično: karirani stolnjaci, naravno, činija sa svežim ljutim paprikama na svakom stolu, roštilj dekorisan pljeskavicama, paprikama i paradajzom. Znojavi Maki na roštilju sa malo umazanom keceljom okreće groteskno velike pljeskavice i podgreva lepinje. Ručak za nas petoro je koštao celih 1500 dinara, sve sa pićem. U Beograd smo stigli oko 11 uveče sa pauzom u Gornjem Milanovacu da ostavimo dete a preuzmemo naše kuče. Celim putem smo podrigivali na luk i stenjali od količine mesa koju smo pojeli,
Ovaj vikend je trajao više od dva dana!
No comments:
Post a Comment