Slaba sam na jednog visokog, čak i krupnog, uglavnom u odelu. U mirišljavo čistoj i ispeglanoj košulji, manžetne koje diskretno vire. Sa ili bez kravate, nije važno. Pa kad mi pridrži kaput malo zadrži ruke na mojim ramenima i stegne me, snažno a nežno. Tako nekako...
Slaba sam na jednog koji ne priča puno, pomalo je namršten, takoreći ozbiljan, sa plavim očima. Ma nije bitna boja očiju. Važan je pogled, onaj pogled, što mi prekine disanje, kad ja moram da spustim pogled. Pa tako nekako...
Slaba sam na jednog koji je džentlmen. On ne kasni na dogovoreni sastanak, izađe iz kola da me dočeka i otvori vrata, pridrži mi stolicu i popije sa mnom čašu belog vina u sred dana umesto kafe.
Eh, kad bi nekako... to bila istina :-)
No comments:
Post a Comment